Budalaštine

Rekoh ja biće nastavka. Telegrafski.

RZZO Stari Grad. Šalter za nezaposlene. Predmet: prokleta overa zdravstvenih knjižica za sina i mene. Iako sam telefonski obaveštena da mi pored knjižica treba samo radna knjižica i llična karta, vidim na šalteru da treba to dvoje da bude i iskopirano. Izađem da iskopiram, nije daleko. Stanem u red.

Ja: Dobar dan, došla sam da overim knjižicu za sebe i sina.

Š(alterska radnica Vanja): Gde vam radi suprug?

Ja: Nemam supruga.

Š: Kako to mislite?

Ja: Ne znam šta me pitate, nemam supruga?

Š: Ali on zarađuje?

Ja: Ko?

Š(ljutito): Otac vašeg deteta!

Ja: Moje dete nije u kontaktu sa svojim ocem.

Š: Ali on zarađuje!

Ja: MOJE DETE NE POZNAJE SVOGA OCA!

Š: Ko ima starateljstvo nad detetetom.

Ja: Ja.

Š: Dajte mi rešenje.

Ja: Nemam rešenje.....

Trajalo je to mnogo duže i bilo je bolnije. Majko mila. Tresla sam se. Nekako smo se dogovorile da joj donesem izvod iz matične knjige rodjenih da se uveri da tamo drugi roditelj nije upisan... koji sigurno zarađuje, u pravu je žena...

Nego imala sam sreće da mi je ljubazna šefica objasnila da nema razloga za frustraciju i da je koleginica postupila kako treba JER ZAKON NE POZNAJE SLUČAJ KAO MOJ.

Nataviće se... nažalost.

Moram da počnem da pišem da ne bih pukla! Neću praviti velike uvode, niti ovom prilikom objašnjavati pozadinu mojih frustracija. Umesto toga, odlučila sam da svaki put kad me neka budalaština izbaci iz takta, telegrafski napišem šta kad i kako, bez zalaska u tamni vilajet sa natpisom Zašto.

Treba da overim zdravstvenu knjižicu, ne znam šta mi treba od papira. Pomislim za trenutak da je i kod nas 21. vek pa pozovem telefonom da pitam. Gospođa se javlja tako da pretpostavim da je u fotelji zadubljena u Kasandru (ili šta već ide), već ljuta što je prekidam. Moram da pitam da li sam dobila RZZO jer iz njenog odsečnog DA to nisam zaključila. Predstavim se i kažem zašto zovem, gospođa kaže, doslovce:" Dođite da porazgovaramo." Nekoliko sekundi ćutim. Kažem:"Znači samo zdravstvena knjižica?" "Neeeeee, kako to mislite, a radna knjižica!?" "Zato i pitam gospođo" kažem ja, "ne znam da li ste povezani sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, znači samo to dvoje?" "Donesite i ličnu kartu pa ćemo da vidimo." Šta da gledamo!!!???

Ja dobijam ludački poriv da vrištim u ovakvim situacijama. Nekako se osećam kao bedni crv koji ne zna šta dalje sa ovom informacijom, u smislu kome da se žali i šta da pokrene da se ovo promeni. Na svakom koraku i svakodnevno. Ko je tamo direktor, ama ne samo u RZZO Stari Grad, ko je svuda direktor, zašto im ne podele scenario kad se jave na telefon da mi lepo navežbano kaže "RZZO Stari Grad, Rada na vezi, kako Vam mogu pomoći?" Na primer. Koliko je to teško pitam se pitam. Opet ulazim u tamni vilajet a rekla sam da neću.

Odoh kod (recimo) Rade, pa ću se javiti sa utiscima.

Nastavak, sigurna sam, sledi.