Moram da počnem da pišem da ne bih pukla! Neću praviti velike uvode, niti ovom prilikom objašnjavati pozadinu mojih frustracija. Umesto toga, odlučila sam da svaki put kad me neka budalaština izbaci iz takta, telegrafski napišem šta kad i kako, bez zalaska u tamni vilajet sa natpisom Zašto.

Treba da overim zdravstvenu knjižicu, ne znam šta mi treba od papira. Pomislim za trenutak da je i kod nas 21. vek pa pozovem telefonom da pitam. Gospođa se javlja tako da pretpostavim da je u fotelji zadubljena u Kasandru (ili šta već ide), već ljuta što je prekidam. Moram da pitam da li sam dobila RZZO jer iz njenog odsečnog DA to nisam zaključila. Predstavim se i kažem zašto zovem, gospođa kaže, doslovce:" Dođite da porazgovaramo." Nekoliko sekundi ćutim. Kažem:"Znači samo zdravstvena knjižica?" "Neeeeee, kako to mislite, a radna knjižica!?" "Zato i pitam gospođo" kažem ja, "ne znam da li ste povezani sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, znači samo to dvoje?" "Donesite i ličnu kartu pa ćemo da vidimo." Šta da gledamo!!!???

Ja dobijam ludački poriv da vrištim u ovakvim situacijama. Nekako se osećam kao bedni crv koji ne zna šta dalje sa ovom informacijom, u smislu kome da se žali i šta da pokrene da se ovo promeni. Na svakom koraku i svakodnevno. Ko je tamo direktor, ama ne samo u RZZO Stari Grad, ko je svuda direktor, zašto im ne podele scenario kad se jave na telefon da mi lepo navežbano kaže "RZZO Stari Grad, Rada na vezi, kako Vam mogu pomoći?" Na primer. Koliko je to teško pitam se pitam. Opet ulazim u tamni vilajet a rekla sam da neću.

Odoh kod (recimo) Rade, pa ću se javiti sa utiscima.

Nastavak, sigurna sam, sledi.